О општини

Општина Сокобања спада у оне делове наше Републике који се одликују чистим ваздухом и здравом животном средином. Данас је Сокобања прави туристички хит, Стратегијом Владе републике Србије 2006. окарактерисана је српском бањом са највише потенцијала и једном од седам најатрактивнијих туристичких дестинација у Србији. Изванредна природна богатства, богата културно - историјска баштина, традиција, гостољубивост и темперамент мештана, уз веома интересантне програме и нове садржаје, у којима туристи могу да уживају само у овој бањи, претворили су Сокобању у 2007. години, у најатрактивнију и најпосећенију српску туристичку позорницу. Сокобања ће у будуће пружати посебан ужитак и интензиван доживљај, сваком госту, нудећи Нови Стил Живота. Сокобања као атрактивна и позната туристичка дестинација заузима запажено место у националној Стратегији развоја туризма.

У доба неолита на тлу Сокобање постојала је људска насеобина, о чему сведоче научна исраживања и археолошки налази на локалитету Требич као и локалитет Поповица, на десној обали реке Моравице у непосредној близини Сокограда, који је означен као бронзано добска градина. Путописац Феликс Каниц тврди да је сама Сокобања насеље римског порекла у коме је постојало купалиште - балнеа, од које речи је настало првобитно име Бања.
Девет година после Косовске битке (1398) у Сокобању су стигли Турци. Бању помиње Константин Филозоф у биографији деспота Стефана Лазаревића, а описивали су је и Евлија Челебија, турски географ Хаџи Калфа, Вук Караџић, путописац Феликс Каниц... Чувени Амам , саграђен на најпознатијем сокобањском лековитом извору, у то време (1663). Први пут од Турака Сокобању је ослободио Хајдук Вељко Петровић (1808), накратко је поново преузимају турци од 1809 - 1810., када је Хајдук Вељко поново ослобађа и овде остаје до 1813. године. Нагли успон Сокобања је доживела након коначног ослобођења од Турака (1833.), доласком Књаза Милоша Обреновића у Бању. По његовом налогу исте године обнавља се турски амам, саграђен на темељима римских терми. Књаз је одмах поред Амама за мушкарце добио и своју каду која је након неколико реконструкција и данас у функцији.

Најчешће су до рата, а и после долазили, Стеван Сремац (умро у Сокобањи 1906.), Бранислав Нушић, Исидора Секулић, Иво Андрић, Родољуб Чолаковић, Меша Селимовић и Васа Чубриловић. Научници и људи од угледа били су често виђени у бањи између Озрена и Ртња: Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Емилијан Јосимовић, Драгољуб Јовановић ( који се стручно бавио испитивање лековитости бањских термалних извора), Жанка Стокић и други. Крајем IXX века родном сокобањском крају почео је све чешће да се враћа Милоје Јовановић, занменити Митрополит Србије господин Михаило. Он 1894. године подиже у Сокобањи велику школу и цркву. Лековитост сокобањских вода званично је и научно установио 1908. године проф Марко Леко, а потврдио 1932. проф Драгољуб Јовановић, сарадник чувене Марије Кири.

Иначе, лековита својства термоминералних вода су уочена и коришћена још у римско доба као и у време турске владавине када су интензивније коришћена у здравствено-лечилишне сврхе. Та традиција је настављена и после, од ослобођења од Турака. Највредније хидрографске туристичке потенцијале Сокобање чине лековите минералне воде. Ове воде се на територији општине јављају на више места, при чему је могуће издвојити две основне зоне - Сокобањску и зону Јошанице. Температура воде се креће у распону од 28º C до 45º C. Ове воде спадају у групу радиоактивних олигоминералних сулфидних хипертермних, односно хипотермних вода.

Утврђено је и да сокобањски ваздух погодује оболелима од бронхитиса и бронхијалне астме. Томе знатно доприноси и повољан однос јонизације у атмосфери, односно присуство позитивних и негативних јона у одговарајућој сразмери, што се у функционалном смислу може усмерити у правцу превентиве, лечења, рехабилитације и рекреације (нарочито у зони Озрен-Лесковик-Девица).

Више информација: www.sokobanja.rs